Репортажа из „тачке непоколебљивости“ (тачке топлине) у Кијеву о малим гестовима подршке, великој солидарности и о томе како са Белоруси постали део живота у четврти која је остала без грејања и мира.
Увече се у кијевској четврти Дарницја према шатору упућују људи са термосима и малим торбама. Неко држи дете за руку, неко хода полако и опрезно да се не оклизне. У становима у близини је хладно и тамно. Овде су, пак, светлост, топлина и врућ чај.
Дарницја је једна од четврти које је рат најтеже погодио. Док у центру града кафићи и метро још увек раде, у „спаваоницама“ на периферији људи често остају без струје и грејања. Према проценама волонтера, у четврти је десетак стамбених блокова где струја повремено нестаје и барем шест оних где грејања уопште нема.
„Људи долазе чак и када је напољу око пет степени изнад нуле“, каже једна од волонтерки. „Не зато што то желе, већ зато што је у становима немогуће боравити.“ Често су то мајке са малом децом, старији људи, породице са болесним сродницима.
Тачка помоћи ради непрекидно, 24 сата дневно. Ноћу долазе они који не могу стићи дању — због гужве или страха. Пуне телефоне, сипају врућ чај у термосе, седну на топло на неколико минута. Понекад једноставно ћуте.
Међу посетиоцима има и особа са инвалидитетом, укључујући и оне који су рањени на фронту. Једна жена долази са одраслим сином са инвалидитетом: лифт у њиховој згради не ради, па не може да га одведе далеко. „Њима је и пола километра превелик напор“, објашњавају волонтери.
Белоруси су почели у врло скромним условима. Пре нешто више од недељу дана сами су поставили шатор. „Било нас је троје: ја, Ира Шчасна и Витушка из јединице ‘Батаљон Волат’. Сами смо почели да подижемо шатор“, присећа се волонтерка.
Становници насеља су их испрва посматрали са неповерењем, али су се убрзо придружили. Испитивали су одакле долазе Белоруси и чудили се што су дошли да помогну. Затим су почели да доносе даске, фолију, помагали су да се додатно изолује шатор. „И нама је овде било јако хладно“, осмехују се волонтери.
Временом се појавило и обезбеђење: локалне заједнице послале су своје људе, укључујући и кримске Татаре. Касније се укључила и полиција.
Након гранатирања, многе зграде имају разбијене прозоре, врата се не затварају, зидови су оштећени. „Имам двоје деце и стално идемо у склоништа“, каже једна од волонтерки. „Заједно са животињама. Друге могућности нема.“
Проблем није само хладноћа. Људи овамо долазе са умором и тескобом. „Понекад им треба само разговор“, кажу волонтери. „Да је неко уз њих и да их саслуша.“
Становници отворено изражавају захвалност Белорусима. Доносе слаткише, кекс, грле их. Неки зову хитне службе и моле да пренесу захвалност: „Белоруси су овде. Близу су нам.“
„Украјинци добро разумеју шта се дешава у Белорусији и зашто не можемо да се вратимо кући“, кажу волонтери. „То разумеју и баке и деца.“
Деца доносе цртеже — са срцима, заставама и натписима „Хвала“. За волонтере је то један од најдирљивијих делова њиховог рада.
За саме Белорусе волонтерски рад постао је начин да се у присилној емиграцији не осећају сувишнима. „Разумеш да можеш бити користан“, каже волонтерка. „Да ниси овде узалуд.“
Тачка топлине остаје место где се може угрејати, напунити телефон и бити барем неколико минута на сигурном. Волонтери намеравају да наставе са радом.
„Украјина је за нас близак народ“, поручују. „У оваквом тренутку не можеш стајати по страни. Ако данас не помогнеш, сутра несрећа може покуцати и на твоја врата.“
