Последњих недеља Белоруси који су због политичког прогона побегли у земље Европске уније суочавају се са новом, психолошки изопаченом кампањом режима Александра Лукашенка. Белоруске тајне службе (КГБ) започеле су систематско обраћање активистима преко друштвених мрежа, користећи тактику „штапа и шаргарепе“ – нуде им безбедан повратак кући у замену за издају сабораца.
Последња мета ових притисака била је Анастасија Василчук, активисткиња угледне хуманитарне организације Вијасна. Путем апликације Инстаграм добила је поруку са непознатог профила која јој је нудила „обострано корисну сарадњу“. Порука је била директна: ако би Анастасија пристала да ради за режим, власти би јој омогућиле повратак у Белорусију без страха од затвора. Међутим, иза ових понуда крије се мрачно упозорење. Агенти у својим порукама као „успешан пример“ таквог договора наводе случај Анжелике Мелникове.
Анжелика Мелникова, бивша портпаролка опозиционог Координационог савета, нестала је под мистериозним околностима у марту 2025. године. Од тада нема проверених информација о њеном боравишту ни здравственом стању. Чињеница да тајне службе данас њено име користе као средство за регрутовање изазива оправдану узбуну међу емигрантима. За посматраче у јужној Европи, који су можда мање упознати са методама последње европске диктатуре, ово представља јасан пример државног тероризма. Режим не користи само физичку силу унутар својих граница, већ покушава злоупотребом технологије и психолошким застрашивањем да допре до људи који су у иностранству пронашли сигурно уточиште.
Циљ ових порука није само прикупљање информатора, већ пре свега ширење параноје. Режим жели да постигне да активисти у иностранству почну да се питају ко је међу њима можда попустио под притиском и почео да сарађује са тајном полицијом. Помињањем „случаја Мелникова“ јасно поручују да могу доћи до свакога и да једини пут кући води преко њих. Организација Вијасна, чији оснивач Алеś Бјаљацки у Белорусији служи десетогодишњу казну затвора, позива све емигранте на крајњи опрез. Овакве поруке представљају опасан покушај манипулације који се за оне који наседну обично завршава присилним признањем на државној телевизији или дуготрајном затворском казном по повратку.
Белорусија тако поново показује да се граница између рата на бојиштима и рата против сопствених грађана у дигиталном добу све више брише. За оне који су у Европској унији изградили нови живот, инстаграмско сандуче више није само место за пријатељске разговоре, већ постаје прво бојиште у борби за њихову слободу и интегритет. Овај потез тајних служби потврђује да се репресивни апарат не зауставља на државним границама, већ уз помоћ дигиталних алата продире у приватност појединаца широм света.
