11. септембра 2025. године под притиском Сједињених Америчких Држава режим Лукашенка ослободио је из места заточења 52 политичка затвореника. Међу њима јебило 12 страних држављана. Акција је имала изнуђен карактер и била је пропраћенатренутном депортацијом ослобођених у Литванију.
Како би максимално отежали живот опонентима у емиграцији, део људи су извезли ван граница земље уопште без личних докумената. Међутим, амбициозни план тајнихслужби за чишћење политичког простора путем принудног изгнанства наишао је на невиђени отпор једног човека. Тај човек је Микола Статкевич.
Лидер белоруске социјалдемократије још једном је показао несаломивост својихпринципа. Статкевич је категорички одбио да напусти територију Белорусије. Упркоспокушајима власти да истисну политичара из земље, реализовати тај сценарио им тако и није успело.
Фотографија: Микола Статкевич седи на граници Белорусије и Литваније, гледајући према својој домовини. Камени Лог, Белорусија. 11. септембар 2025. Снимак екрана: Gpk.gov.by
Микола Статкевич постао је једини из целе групе који је одбио да пређе државнуграницу. Када је аутобус стигао на гранични прелаз „Камени Лог“, политичар је избиоврата превозног средства и нашао се на неутралном појасу. Након неколико сати боравка у сивој зони између двеју држава, припадници безбедносних структура су га привели и одвезли у непознатом правцу у дубину земље.
Током наредних дана судбина Статкевича остала је непозната чак и за његову супругу, Марину Адамович. 15. септембра она се службено обратила полицији са изјавом о нестанку супруга. Истог дана међународна организација за људска права Amnesty International класификовала је овај инцидент као „присилни нестанак“.
Покушаји Марине Адамович да пронађе супруга у колонији у Глибоком 17. септембразавршили су се одбијањем администрације да потврди његово боравиште тамо. Каснијеће се испоставити да је политичар враћен управо у ту колонију код Глибоког, где јеМикола Статкевич издржавао казну до „помиловања“, међутим власти су га намернодржале у потпуној информационој изолацији.
Реакција међународне заједнице била је тренутна. Делегација Европског парламента за односе са Белорусијом иступила је са оштром изјавом, захтевајући од службеногМинска да прекине праксу принудне депортације и ослободи политичара.
„Одбијање власти Белорусије да открију његово боравиште и известе о његовомстању изазива озбиљну забринутост да је поново враћен у притвор. Ова ситуација се третира као присилни нестанак – грубо кршење међународног права, како наглашаваAmnesty International“, – истакнуто је у документу.
Европосланици су такође позвали на потпуну рехабилитацију бивших политичкихзатвореника:
„Такође истрајно позивамо власти Белорусије да окончају праксу принуднедепортације бивших политичких затвореника. Свим грађанима Белорусије мора битизагарантовано право да слободно живе и раде у својој земљи. То захтева потпунурехабилитацију бивших политичких затвореника, тренутни прекид њиховог прогона и стигматизације, као и доношење ефикасних мера за подршку њиховој реинтеграцији у друштво“.
Тек 19. фебруара 2026. године Микола Статкевич био је ослобођен. То се догодило тек након што је здравље 69-годишњег политичара било коначно нарушено: иза решетака јепретрпео мождани удар, што је изазвало забринутост чак и у кругу затворскеадминистрације.
Новинарка Оксана Колб успела је да кратко време разговара са Миколом телефоном док се налазио близу границе. Статкевич је успео да исприча да је у заточеништвупретрпео и инфаркт. Био је потпуно свестан да одбијање изгона значи неизбежанповратак у ћелију, али његов избор био је непоколебљив:
„Ако сада попустим под овим, ако прихватим њихове услове, то значи да је цео мојживот прошао узалуд“.
Оксана Колб је нагласила да је политичар посветио цео свој свесни живот борби за бољу будућност земље и „заиста, за њега сићи са ове последње степенице, окренутисе када је преостало тек мрвицу, то не би био Микола“.
Пут Миколе Статкевича у догађајима последњих година започео је још пре избора 2020. године – приведен је 31. маја на путу за пикет подршке Светлани Тихановској. Премасведочењима Марине Адамович, људи у цивилу у комбију препречили су пут Статкевичевом аутомобилу и буквално га извукли из возила.
Статкевич је осуђен на 14 година затвора под оптужбом за организацију масовнихнереда. Иза решетака је био изложен сталном притиску: безбројни боравци у ШИЗО-у*, статус „екстремисте“, ускраћивање пакета и комуникације са ближњима. Последње три године провео је у режиму потпуне изолације (incommunicado). Укупно је за својауверења Статкевич провео у затворима више од 12 година.
* ШИЗО у Белорусији је казнена изолациона ћелија (самица) у местима заточења којасе користи као инструмент окрутног притиска, мучења и изолације, посебно премаполитичким затвореницима. Затворенике држе у екстремно хладним, тесним ћелијама без душека и личних ствари, често користећи „вртешке“ (поновносмештање одмах након изласка). Бивши затвореници описују услове у белорускимШИЗО-има као „пакао“ и „режим преживљавања“.
