Прошле су више од четири године откако је Кремљ гурнуо Русију и Украјину у рат за који је обећавао да ће бити „кратак“, „ограничен“ и „по плану“. А шта смо добили? Не „план“, него вишегодишњу кланицу без јасног излаза, без видљивог циља и без иједног рационалног објашњења које преживљава сусрет са стварношћу.
Диктатори често праве исту, класичну грешку: поверују сопственој пропаганди. Уверавају их да ће народ у суседној земљи дочекати тенкове цвећем, да ће власт пасти за три дана, да ће „специјална операција“ завршити пре него што грађани стигну да схвате шта се дешава. Такве бајке лепо звуче у затвореним кабинетима, али се распадају на првој контролној тачки, пред првом барикадом, пред првом вољом људи да бране своју државу.
Испод великих речи о „демилитаризацији“ крије се једноставна намера: да се Украјина учини немоћном. Уместо тога, добили смо Украјину која је, упркос ужасним губицима и исцрпљености, постала војно искуснија и организованија него на почетку. Западна помоћ није магија, али јесте реалност: системи, муниција, обука, логистика. Канали снабдевања нису пресечени, а „брзи слом“ се никада није догодио. Четири године касније, фронт стоји, а цена сваког померања мери се животима.
Друга велика реч била је „денацификација“. У преводу: потирање идентитета, суверенитета и права народа да бира своју будућност. И опет – ефекат је обрнут. Напад је запечатио украјински грађански консензус да је независност вредност која се брани до краја. Проруске политичке структуре су се распале, а рускојезични региони – наводно „заштићени“ – претрпели су разарања међу првима. Ако је циљ био да се „врате срца“, добијен је генерацијски зид мржње и страха.
А шта је са Русијом? Прича о „минималним губицима“ одавно звучи као цинична увреда. Држава која је већ имала демографски проблем сада га сама продубљује: губи радно способне људе, шаље их у ровове или тера у емиграцију. Уместо улагања у школе, болнице, инфраструктуру и технологију, новац одлази у ратну машину која прождире све – и људе и буџет.
Економија? Резервама се крпе рупе, порези расту, цене расту, мали бизнис посрће. План да се Европа „смрзне“ без руског гаса завршио се тиме да Европа убрзава излазак из зависности, а руске енергетске компаније губе тржишта и тону у проблеме. Узгред, земља све више улази у однос зависности од јачих партнера, јер рат не ствара суверенитет – он га троши.
И најапсурдније: рат који је требало да ослаби НАТО дао је НАТО-у ново оправдање и нови замах. Уместо „одмицања“, добили смо ширење и милитаризацију севера Европе. Уместо „страха“, добили смо консолидацију.
Закључак је болан, али једноставан: овај рат није донео ни безбедност, ни просперитет, ни „историјску славу“. Донео је само гробља, рушевине и будућност која изгледа сиромашније, мрачније и опасније. А ако неко и даље мисли да се овде ради о „националним интересима“, нека погледа биланс: држава ослабљена, народ осиромашен, свет опаснији. То није стратегија. То је катастрофа. И што пре то буде јасно – то ће мање живота платити цену туђих илузија.
