Ukrajinska vojska poslednjih meseci sve očiglednije menja način upotrebe dronova na frontu. Umesto da se pre svega fokusira na uništavanje ruskih jurišnih grupa na samoj liniji borbe, težište se sve više prebacuje na rusku pozadinu u dubini bojišta — na puteve, logistiku, veze, protivvazdušnu odbranu, mesta raspoređivanja posada dronova, skladišta i sredstva za popravku tehnike.
Suština nove logike je jednostavna: nije dovoljno nanositi protivniku velike gubitke na prvoj liniji ako on i dalje može da dovodi nove ljude, municiju, gorivo i dronove. Dokle god ruske jedinice mogu relativno bezbedno da se kreću 10, 20 ili 40 kilometara iza fronta, one zadržavaju sposobnost da obnavljaju napade, čak i uz ogromne gubitke.
Upravo tu Ukrajina sada pokušava da napravi prelom.
Dosadašnji pristup često je davao upečatljive taktičke rezultate: ruska pešadija je trpela teške gubitke, pojedine zone prilaza bile su pod stalnom vatrom, a kretanje na prvoj liniji postajalo je sve opasnije. Međutim, to samo po sebi nije bilo dovoljno da zaustavi rusko napredovanje. Čak i kada su gubici bili veliki, ruske snage su uspevale da se probijaju, gomilaju ljudstvo u priobalnim zonama fronta i nastavljaju napade uz podršku sopstvenih dronova i logistike.
Istovremeno je i ukrajinska strana osećala posledice ruskog pritiska na dubinu fronta. Dronovi su sve češće ugrožavali puteve snabdevanja, a pojedini gradovi u blizini linije borbe dolazili su u situaciju da budu gotovo odsečeni, iako formalno nisu bili opkoljeni. Ako put postoji samo na mapi, ali se njime više ne može bezbedno proći, odbrana takvog sektora postaje krajnje nestabilna.
Nova ukrajinska strategija polazi od toga da se rat ne odlučuje samo u rovovima, već i iza njih. Kontrola dubine znači kontrolu kretanja protivnika: njegovih transporta, dopreme goriva i municije, rotacije jedinica, rada izviđanja, komunikacija i dronskih posada. Drugim rečima, cilj više nije samo da se unište oni koji su već stigli do prve linije, nego da se učini da do nje uopšte ne stignu.
Zbog toga ukrajinski dronovi sada sve češće gađaju ne pešadiju kao takvu, već sistem koji tu pešadiju održava u pokretu. Mete su logistički čvorovi, vozila za snabdevanje, radionice i remontne ekipe, položaji operatera ruskih bespilotnih letelica, komunikaciona sredstva, artiljerija i minobacači, kao i protivvazdušna odbrana. Posebno je značajno to što udari sve češće pogađaju puteve i zone kretanja u pojasu desetina kilometara iza linije kontakta.
To menja sam karakter borbe. Ako su putevi prema frontu stalno pod pretnjom, ruske jedinice sporije stižu na položaje, teže dovlače municiju i gorivo, sporije rotiraju ljude, a napadi gube ritam. U praksi to znači da i bez velikog pomeranja linije fronta protivnik može da izgubi sposobnost za intenzivne juriše.
Prema dostupnim pokazateljima, prvi efekti takvog pristupa već se vide na nekim pravcima, gde je tempo ruskih napada oslabio. Nije reč o potpunom zaustavljanju fronta, ali jeste o promeni koja odbrani daje dragoceno vreme: da utvrdi položaje, reorganizuje logistiku i pripremi protivmere.
Važan deo ove promene jeste i tehnološka prilagodba. Ukrajina sve više koristi dronove većeg dometa, uključujući letelice avionskog tipa, kao i sisteme koji mogu da deluju na većoj udaljenosti uz manju ranjivost na elektronsko ometanje. Pored toga, širi se upotreba dronova na nestandardnim frekvencijama, što protivničku elektronsku borbu čini manje efikasnom dok se ne prilagodi. Posebnu ulogu imaju i sistemi koji omogućavaju stabilnu vezu i na većim daljinama, kao i dronovi na optičkom vlaknu, koji su otporni na klasično ometanje.
Još jedan važan element nove ukrajinske logike jeste sistematsko gađanje ruske protivvazdušne odbrane. U savremenom ratu nijedna ozbiljna operacija ne može se dugoročno graditi bez potiskivanja ili uništavanja neprijateljske PVO. Ukrajina sve očiglednije pokušava da upravo to radi: da otvara prolaze za sopstvene udare, razara radare i lansere i time stvara uslove za još dublje i slobodnije delovanje svojih bespilotnih sistema.
Promena se ne odnosi samo na odbranu, već i na napad. U novom pristupu, pre pokušaja proboja prvo se dronovima „obrađuje“ prostor u dubini: neutrališu se ruski dronovi, veze, logistika i upravljanje na uskom sektoru, a tek potom nastupaju pokretne grupe i jedinice za učvršćivanje zauzetih položaja. To je pokušaj da se klasična ideja pripreme bojišta prilagodi ratu u kojem avijacija ne može slobodno da deluje, pa njenu ulogu delom preuzimaju rojevi dronova.
Naravno, ostaje otvoreno pitanje koliko će ovaj efekat trajati. Ruska vojska je i ranije uspevala da se vremenom prilagodi novim pretnjama, mada često sa velikim zakašnjenjem i uz visoku cenu. Zato će mnogo zavisiti od toga da li Ukrajina može brzo da proširi ovu praksu, održi tempo proizvodnje, obezbedi dovoljno obučenih posada i nastavi da dobija finansijsku i tehničku podršku partnera.
Ali pravac promene je jasan. Ukrajina pokušava da rat dronovima izvuče iz rovova i prenese ga na čitav prostor iza fronta. Cilj više nije samo da se protivnik krvavo zaustavlja na prvoj liniji, već da mu se oduzme sloboda kretanja, razbije logistika i poremeti čitav sistem dovođenja snaga u borbu.
Ako taj pristup zaista zaživi u punom obimu, posledice mogu biti mnogo veće od još jednog taktičkog uspeha: mogao bi da se promeni sam ritam rata.
