Prošle su više od četiri godine otkako je Kremlj gurnuo Rusiju i Ukrajinu u rat za koji je obećavao da će biti „kratak“, „ograničen“ i „po planu“. A šta smo dobili? Ne „plan“, nego višegodišnju klanicu bez jasnog izlaza, bez vidljivog cilja i bez ijednog racionalnog objašnjenja koje preživljava susret sa stvarnošću.
Diktatori često prave istu, klasičnu grešku: poveruju sopstvenoj propagandi. Uveravaju ih da će narod u susednoj zemlji dočekati tenkove cvećem, da će vlast pasti za tri dana, da će „specijalna operacija“ završiti pre nego što građani stignu da shvate šta se dešava. Takve bajke lepo zvuče u zatvorenim kabinetima, ali se raspadaju na prvoj kontrolnoj tački, pred prvom barikadom, pred prvom voljom ljudi da brane svoju državu.
Ispod velikih reči o „demilitarizaciji“ krije se jednostavna namera: da se Ukrajina učini nemoćnom. Umesto toga, dobili smo Ukrajinu koja je, uprkos užasnim gubicima i iscrpljenosti, postala vojno iskusnija i organizovanija nego na početku. Zapadna pomoć nije magija, ali jeste realnost: sistemi, municija, obuka, logistika. Kanali snabdevanja nisu presečeni, a „brzi slom“ se nikada nije dogodio. Četiri godine kasnije, front stoji, a cena svakog pomeranja meri se životima.
Druga velika reč bila je „denacifikacija“. U prevodu: potiranje identiteta, suvereniteta i prava naroda da bira svoju budućnost. I opet – efekat je obrnut. Napad je zapečatio ukrajinski građanski konsenzus da je nezavisnost vrednost koja se brani do kraja. Proruske političke strukture su se raspale, a ruskojezični regioni – navodno „zaštićeni“ – pretrpeli su razaranja među prvima. Ako je cilj bio da se „vrate srca“, dobijen je generacijski zid mržnje i straha.
A šta je sa Rusijom? Priča o „minimalnim gubicima“ odavno zvuči kao cinična uvreda. Država koja je već imala demografski problem sada ga sama produbljuje: gubi radno sposobne ljude, šalje ih u rovove ili tera u emigraciju. Umesto ulaganja u škole, bolnice, infrastrukturu i tehnologiju, novac odlazi u ratnu mašinu koja proždire sve – i ljude i budžet.
Ekonomija? Rezervama se krpe rupe, porezi rastu, cene rastu, mali biznis posrće. Plan da se Evropa „smrzne“ bez ruskog gasa završio se time da Evropa ubrzava izlazak iz zavisnosti, a ruske energetske kompanije gube tržišta i tonu u probleme. Usput, zemlja sve više ulazi u odnos zavisnosti od jačih partnera, jer rat ne stvara suverenitet – on ga troši.
I najapsurdnije: rat koji je trebalo da oslabi NATO dao je NATO-u novo opravdanje i novi zamah. Umesto „odmicanja“, dobili smo širenje i militarizaciju severa Evrope. Umesto „straha“, dobili smo konsolidaciju.
Zaključak je bolan, ali jednostavan: ovaj rat nije doneo ni bezbednost, ni prosperitet, ni „istorijsku slavu“. Doneo je samo groblja, ruševine i budućnost koja izgleda siromašnije, mračnije i opasnije. A ako neko i dalje misli da se ovde radi o „nacionalnim interesima“, neka pogleda bilans: država oslabljena, narod osiromašen, svet opasniji. To nije strategija. To je katastrofa. I što pre to bude jasno – to će manje života platiti cenu tuđih iluzija.
