Владимир Путин поново покушава да свету прода стару представу: Русија је наводно на прагу новог стратешког тријумфа, њене ракете су незаустављиве, Запад треба да се уплаши, а свака даља подршка Украјини може довести до нуклеарне катастрофе. Мењају се називи оружја — „Сармат“, „Орешник“, „Посејдон“, „Буревестник“, „Булава“ — али механизам остаје исти. Када нема стварних победа, Кремљ их замењује нуклеарним маркетингом.
Најновија прича о „успешном“ тестирању интерконтиненталне ракете „Сармат“ добро показује како тај механизам функционише. Јавности је приказан полет ракете и свечани извештај Путину да је лансирање било успешно. Међутим, код стратешке ракете најважније питање није да ли се одлепила од земље. Важно је да ли је прошла пуну путању, да ли су бојеве главе стигле у предвиђени рејон и да ли је систем потврдио способност да изврши борбени задатак.
О томе се ћутало. А такво ћутање говори много. Када је тест заиста успешан, војска се хвали пуним резултатом: задаци су извршени, карактеристике лета потврђене, циљеви погођени. Овде је нагласак стављен на сам чин лансирања. Кремљ је показао почетак, а сакрио оно што је пресудно.
„Сармат“ је за Путина посебно важан јер треба да замени старе совјетске тешке ракете, које су биле основа руског нуклеарног одвраћања. Проблем је у томе што је велики део совјетске ракетне школе био везан за Украјину, нарочито за Дњепропетровск, конструкторски биро „Јужноје“ и фабрику „Јузмаш“. После 2014. те везе су прекинуте. Русија је остала са амбицијом да направи сопствени велики стратешки систем, али без дела знања, људи и индустријске базе на којима је почивала совјетска ракетна моћ.
Зато се „Сармат“ годинама најављује, обећава и одлаже. Путин још од 2018. показује анимације о новом чудесном оружју. Рокови за стављање ракете на борбено дежурство стално се померају. Сваки пут се говори да је све скоро готово. Сваки пут се испостави да није.
Слично важи и за „Орешник“, „Посејдон“, „Буревестник“ и „Булаву“. То не значи да Русија нема нуклеарно оружје. Има га, и то је озбиљна чињеница. Али између постојања арсенала и спремности да се он употреби у рату против Украјине постоји огромна разлика.
Нуклеарни удар Путину не би донео победу. Не би окупирао градове, нахранио војску, обновио економију, зауставио украјинске дронове нити уклонио политичку цену рата. Уместо тога, гурнуо би Русију у још дубљу изолацију и изазвао одговор који би могао угрозити сам опстанак режима. Кина и Индија такође не желе нуклеарни хаос због Путиновог рата.
Зато су нуклеарне претње пре свега оружје страха. Њихова сврха је да зауставе туђу одлучност. Путин жели да свет поверује да је спреман на све. У стварности, његова власт почива на преживљавању, а не на самоубиству.
