Vladimir Putin ponovo pokušava da svetu proda staru predstavu: Rusija je navodno na pragu novog strateškog trijumfa, njene rakete su nezaustavljive, Zapad treba da se uplaši, a svaka dalja podrška Ukrajini može dovesti do nuklearne katastrofe. Menjaju se nazivi oružja — „Sarmat“, „Orešnik“, „Posejdon“, „Burevestnik“, „Bulava“ — ali mehanizam ostaje isti. Kada nema stvarnih pobeda, Kremlj ih zamenjuje nuklearnim marketingom.
Najnovija priča o „uspešnom“ testiranju interkontinentalne rakete „Sarmat“ dobro pokazuje kako taj mehanizam funkcioniše. Javnosti je prikazan polet rakete i svečani izveštaj Putinu da je lansiranje bilo uspešno. Međutim, kod strateške rakete najvažnije pitanje nije da li se odlepila od zemlje. Važno je da li je prošla punu putanju, da li su bojeve glave stigle u predviđeni rejon i da li je sistem potvrdio sposobnost da izvrši borbeni zadatak.
O tome se ćutalo. A takvo ćutanje govori mnogo. Kada je test zaista uspešan, vojska se hvali punim rezultatom: zadaci su izvršeni, karakteristike leta potvrđene, ciljevi pogođeni. Ovde je naglasak stavljen na sam čin lansiranja. Kremlj je pokazao početak, a sakrio ono što je presudno.
„Sarmat“ je za Putina posebno važan jer treba da zameni stare sovjetske teške rakete, koje su bile osnova ruskog nuklearnog odvraćanja. Problem je u tome što je veliki deo sovjetske raketne škole bio vezan za Ukrajinu, naročito za Dnjepropetrovsk, konstruktorski biro „Južnoje“ i fabriku „Juzmaš“. Posle 2014. te veze su prekinute. Rusija je ostala sa ambicijom da napravi sopstveni veliki strateški sistem, ali bez dela znanja, ljudi i industrijske baze na kojima je počivala sovjetska raketna moć.
Zato se „Sarmat“ godinama najavljuje, obećava i odlaže. Putin još od 2018. pokazuje animacije o novom čudesnom oružju. Rokovi za stavljanje rakete na borbeno dežurstvo stalno se pomeraju. Svaki put se govori da je sve skoro gotovo. Svaki put se ispostavi da nije.
Slično važi i za „Orešnik“, „Posejdon“, „Burevestnik“ i „Bulavu“. To ne znači da Rusija nema nuklearno oružje. Ima ga, i to je ozbiljna činjenica. Ali između postojanja arsenala i spremnosti da se on upotrebi u ratu protiv Ukrajine postoji ogromna razlika.
Nuklearni udar Putinu ne bi doneo pobedu. Ne bi okupirao gradove, nahranio vojsku, obnovio ekonomiju, zaustavio ukrajinske dronove niti uklonio političku cenu rata. Umesto toga, gurnuo bi Rusiju u još dublju izolaciju i izazvao odgovor koji bi mogao ugroziti sam opstanak režima. Kina i Indija takođe ne žele nuklearni haos zbog Putinovog rata.
Zato su nuklearne pretnje pre svega oružje straha. Njihova svrha je da zaustave tuđu odlučnost. Putin želi da svet poveruje da je spreman na sve. U stvarnosti, njegova vlast počiva na preživljavanju, a ne na samoubistvu.
