Anton Lisov ima 26 godina. Poslednjih pet godina njegovog života izgledalo je kao horor film. Rođen u Čeboksariju, gradu u ruskoj Volškoj oblasti, prošao je kroz istražni zatvor KGB-a u Minsku, mučenje od strane beloruskih bezbednosnih službi, premeštaje između zatvora širom Rusije i 21 dan preživljavanja u betonskom podrumu kod Vovčanska, grada na severoistoku Ukrajine blizu ruske granice.
Anton je sada u Jermeniji i kaže da se, prvi put posle mnogo godina, konačno oseća bezbedno.
Levo: Anton Lisov 2021. godine, fotografija sa njegovog Instagram naloga.
Desno: 3. mart 2026. Foto: Egor Kirilov / Mediazona.
„Politička priča“ u Minsku
Godine 2021. Lisov je na darknetu pronašao narudžbinu: zapaliti Toyota Land Cruiser u Minsku za 2.000 dolara. Kaže da tada nije razmišljao o politici — jednostavno mu je bio potreban novac.
Automobil je 1. oktobra zapaljen i potpuno izgoreo. Tek kasnije se ispostavilo da vozilo pripada general-majoru Alekseju Volkovu, šefu Državnog komiteta za sudska veštačenja Belorusije, koji je učestvovao u predmetima protiv opozicionara Sergeja Tihanovskog.
Lisov je uhapšen samo jedanaest sati kasnije.
Tek tada je shvatio šta ga zapravo čeka.
„Mučili su me stalno — pitali ko sam, šta znam. Govorio sam da ništa ne znam… ali u Belorusiji to ništa ne znači. Tamo pravde uopšte nema. Uvukao sam se u neku političku priču. Da sam bio Belorus, verovatno bi me jednostavno obesili u šumi. To su mi i rekli kad su me uhapsili — da mogu odmah da me odvedu u šumu i završe sa mnom.“
Prema Lisovljevim rečima, u policijsku stanicu je lično došao ministar unutrašnjih poslova Ivan Kubrakov. Pritiskao je povređena mesta na njegovom licu i udarao mu glavom o zid.
„Rekao je: ‘Režiš, a, kučko mala? Tako treba.’ Onda mi je razbio glavu o zid i rekao da ako ne priznam za dvadeset minuta, ‘pustiće ih redom da me siluju’.“
Lisov je godinu i po dana proveo u minskom pritvoru SIZO‑1, sa posebnom registracijom kao „ekstremista“. Beloruska organizacija za ljudska prava Vjasna priznala ga je kao političkog zatvorenika.
Na kraju je osuđen na deset godina zatvora.
Pre izručenja Rusiji prebačen je u psihijatrijsku bolnicu, gde je upoznao još jednog političkog zatvorenika — poznatog beloruskog umetnika Alesa Puškina, koji je kasnije umro u zatvoru.
„Do kraja je ostao idealista… tukli su ga zbog toga, ali se nije slomio. Mnogo poštujem tog čoveka. Imao je neverovatno čvrst karakter.“
Ruska „solidarnost“ i front
U Rusiji, kaže Lisov, pritisak nije prestao. Uveren je da su ga zatvorski operativci stalno premeštali i pokretali nove postupke iz „solidarnosti“ sa beloruskim generalom čiji je automobil zapaljen.
Psihički slomljen, u februaru 2025. potpisao je ugovor sa ruskim Ministarstvom odbrane.
„Nisam imao mnogo izbora: ili da tamo umrem i konačno nađem mir, ili da pokušam da pobegnem.“
Dvadeset jedan dan pakla
U junu 2025. Lisov je poslat na front kod Vovčanska u Ukrajini.
Nakon prve rane komandir mu je naredio da sam drži podrum uništene kuće. Ukrajinski dronovi su ubrzo blokirali izlaz.
Eksplozija granate izbila mu je nekoliko zuba i probila obraz.
„Rekao sam im: trulim ovde živ, pustite me odavde. Oni kažu: ne može, to je zločin. Smrdeo sam kao leš… bukvalno sam osećao da trulim. Kada sam se probudio, prva misao mi je bila da prerežem grlo samo da prestane bol.“
Lisov je 21 dan proveo u podrumu. Pio je vodu koja je curila iz zemlje, jeo pastu za zube i izgubio 40 kilograma.
Već su ga smatrali mrtvim, ali je uspeo da uspostavi vezu preko radija i nekako se dovuče do svojih položaja.
Bekstvo
Posle bolnice pokušali su ponovo da ga pošalju u juriš.
On je odbio da uzme oružje.
Za kaznu su ga, kaže, vojnici vezali za drvo u šumi i tukli ceo dan.
„Kao sadisti.“
Dana 29. avgusta Lisov je pobegao.
Stopirajući i uz pomoć taksija stigao je do svog rodnog grada Čeboksarija, uzeo pasoš i uspeo da napusti zemlju.
Danas mu je lice prekriveno ožiljcima, a zbog potresa mozga ponekad ima problema sa pamćenjem.
Ali je živ — uprkos dvema represivnim državama koje su pokušale da ga unište.
