11. septembra 2025. godine pod pritiskom Sjedinjenih Američkih Država režim Lukašenkaoslobodio je iz mesta zatočenja 52 politička zatvorenika. Među njima je bilo 12 stranihdržavljana. Akcija je imala iznuđen karakter i bila je propraćena trenutnom deportacijomoslobođenih u Litvaniju.
Kako bi maksimalno otežali život oponentima u emigraciji, deo ljudi su izvezli van granicazemlje uopšte bez ličnih dokumenata. Međutim, ambiciozni plan tajnih službi za čišćenjepolitičkog prostora putem prinudnog izgnanstva naišao je na neviđeni otpor jednog čoveka. Taj čovek je Mikola Statkevič.
Lider beloruske socijaldemokratije još jednom je pokazao nesalomivost svojih principa. Statkevič je kategorički odbio da napusti teritoriju Belorusije. Uprkos pokušajima vlasti daistisnu političara iz zemlje, realizovati taj scenario im tako i nije uspelo.
Fotografija: Mikola Statkevič sedi na granici Belorusije i Litvanije, gledajući prema svojoj domovini. Kamenny Log, Belorusija. 11. septembar 2025. Snimak ekrana: Gpk.gov.by
Mikola Statkevič postao je jedini iz cele grupe koji je odbio da pređe državnu granicu. Kadaje autobus stigao na granični prelaz „Kameni Log“, političar je izbio vrata prevoznogsredstva i našao se na neutralnom pojasu. Nakon nekoliko sati boravka u sivoj zoni izmeđudveju država, pripadnici bezbednosnih struktura su ga priveli i odvezli u nepoznatom pravcuu dubinu zemlje.
Tokom narednih dana sudbina Statkeviča ostala je nepoznata čak i za njegovu suprugu, Marinu Adamovič. 15. septembra ona se službeno obratila policiji sa izjavom o nestankusupruga. Istog dana međunarodna organizacija za ljudska prava Amnesty Internationalklasifikovala je ovaj incident kao „prisilni nestanak“.
Pokušaji Marine Adamovič da pronađe supruga u koloniji u Glibokom 17. septembra završilisu se odbijanjem administracije da potvrdi njegovo boravište tamo. Kasnije će se ispostavitida je političar vraćen upravo u tu koloniju kod Glibokog, gde je Mikola Statkevič izdržavaokaznu do „pomilovanja“, međutim vlasti su ga namerno držale u potpunoj informacionojizolaciji.
Reakcija međunarodne zajednice bila je trenutna. Delegacija Evropskog parlamenta zaodnose sa Belorusijom istupila je sa oštrom izjavom, zahtevajući od službenog Minska daprekine praksu prinudne deportacije i oslobodi političara.
„Odbijanje vlasti Belorusije da otkriju njegovo boravište i izveste o njegovom stanju izazivaozbiljnu zabrinutost da je ponovo vraćen u pritvor. Ova situacija se tretira kao prisilninestanak – grubo kršenje međunarodnog prava, kako naglašava Amnesty International“, – istaknuto je u dokumentu.
Evroposlanici su takođe pozvali na potpunu rehabilitaciju bivših političkih zatvorenika:
„Takođe istrajno pozivamo vlasti Belorusije da okončaju praksu prinudne deportacije bivšihpolitičkih zatvorenika. Svim građanima Belorusije mora biti zagarantovano pravo daslobodno žive i rade u svojoj zemlji. To zahteva potpunu rehabilitaciju bivših političkihzatvorenika, trenutni prekid njihovog progona i stigmatizacije, kao i donošenje efikasnihmera za podršku njihovoj reintegraciji u društvo“.
Tek 19. februara 2026. godine Mikola Statkevič bio je oslobođen. To se dogodilo tek nakonšto je zdravlje 69-godišnjeg političara bilo konačno narušeno: iza rešetaka je pretrpeomoždani udar, što je izazvalo zabrinutost čak i u krugu zatvorske administracije.
Novinarka Aksana Kolb uspela je da kratko vreme razgovara sa Mikolom telefonom dok senalazio blizu granice. Statkevič je uspeo da ispriča da je u zatočeništvu pretrpeo i infarkt. Bioje potpuno svestan da odbijanje izgona znači neizbežan povratak u ćeliju, ali njegov izbor bioje nepokolebljiv:
„Ako sada popustim pod ovim, ako prihvatim njihove uslove, to znači da je ceo moj životprošao uzalud“.
Aksana Kolb je naglasila da je političar posvetio ceo svoj svesni život borbi za boljubudućnost zemlje i „zaista, za njega sići sa ove poslednje stepenice, okrenuti se kada jepreostalo tek mrvicu, to ne bi bio Mikola“.
Put Mikole Statkeviča u događajima poslednjih godina započeo je još pre izbora 2020. godine – priveden je 31. maja na putu za piket podrške Svetlani Tihanovskoj. Premasvedočenjima Marine Adamovič, ljudi u civilu u kombiju preprečili su put Statkevičevomautomobilu i bukvalno ga izvukli iz vozila.
Statkevič je osuđen na 14 godina zatvora pod optužbom za organizaciju masovnih nereda. Izarešetaka je bio izložen stalnom pritisku: bezbrojni boravci u ŠIZO-u*, status „ekstremiste“, uskraćivanje paketa i komunikacije sa bližnjima. Poslednje tri godine proveo je u režimupotpune izolacije (incommunicado). Ukupno je za svoja uverenja Statkevič proveo u zatvorima više od 12 godina.
* ŠIZO u Belorusiji je kaznena izolaciona ćelija (samica) u mestima zatočenja koja sekoristi kao instrument okrutnog pritiska, mučenja i izolacije, posebno prema političkimzatvorenicima. Zatvorenike drže u ekstremno hladnim, tesnim ćelijama bez dušeka i ličnihstvari, često koristeći „vrtuljke“ (ponovno smeštanje odmah nakon izlaska). Bivšizatvorenici opisuju uslove u beloruskim ŠIZO-ima kao „pakao“ i „režim preživljavanja“.
