Reportaža iz „tačke nepokolebljivosti“ (tačke topline) u Kijevu o malim gestovima podrške, velikoj solidarnosti i o tome kako su Belorusi postali deo života u četvrti koja je ostala bez grejanja i mira.
Uveče se u kijevskoj četvrti Darnicja prema šatoru upućuju ljudi sa termosima i malim torbama. Neko drži dete za ruku, neko hoda polako i oprezno da se ne oklizne. U stanovima u blizini je hladno i tamno. Ovde su, pak, svetlost, toplina i vruć čaj.
Darnicja je jedna od četvrti koje je rat najteže pogodio. Dok u centru grada kafići i metro još uvek rade, u „spavaonicama“ na periferiji ljudi često ostaju bez struje i grejanja. Prema procenama volontera, u četvrti je desetak stambenih blokova gde struja povremeno nestaje i barem šest onih gde grejanja uopšte nema.
„Ljudi dolaze čak i kada je napolju oko pet stepeni iznad nule“, kaže jedna od volonterki. „Ne zato što to žele, već zato što je u stanovima nemoguće boraviti.“ Često su to majke sa malom decom, stariji ljudi, porodice sa bolesnim srodnicima.
Tačka pomoći radi neprekidno, 24 sata dnevno. Noću dolaze oni koji ne mogu stići danju — zbog gužve ili straha. Pune telefone, sipaju vruć čaj u termose, sednu na toplo na nekoliko minuta. Ponekad jednostavno ćute.
Među posetiocima ima i osoba sa invaliditetom, uključujući i one koji su ranjeni na frontu. Jedna žena dolazi sa odraslim sinom sa invaliditetom: lift u njihovoj zgradi ne radi, pa ne može da ga odvede daleko. „Njima je i pola kilometra prevelik napor“, objašnjavaju volonteri.
Belorusi su počeli u vrlo skromnim uslovima. Pre nešto više od nedelju dana sami su postavili šator. „Bilo nas je troje: ja, Ira Ščasna i Vituška iz jedinice ‘Bataljon Volat’. Sami smo počeli da podižemo šator“, priseća se volonterka.
Stanovnici naselja su ih isprva posmatrali sa nepoverenjem, ali su se ubrzo pridružili. Ispitivali su odakle dolaze Belorusi i čudili se što su došli da pomognu. Zatim su počeli da donose daske, foliju, pomagali su da se dodatno izoluje šator. „I nama je ovde bilo jako hladno“, osmehuju se volonteri.
Vremenom se pojavilo i obezbeđenje: lokalne zajednice poslale su svoje ljude, uključujući i krimske Tatare. Kasnije se uključila i policija.
Nakon granatiranja, mnoge zgrade imaju razbijene prozore, vrata se ne zatvaraju, zidovi su oštećeni. „Imam dvoje dece i stalno idemo u skloništa“, kaže jedna od volonterki. „Zajedno sa životinjama. Druge mogućnosti nema.“
Problem nije samo hladnoća. Ljudi ovamo dolaze sa umorom i teskobom. „Ponekad im treba samo razgovor“, kažu volonteri. „Da je neko uz njih i da ih sasluša.“
Stanovnici otvoreno izražavaju zahvalnost Belorusima. Donose slatkiše, keks, grle ih. Neki zovu hitne službe i mole da prenesu zahvalnost: „Belorusi su ovde. Blizu su nam.“
„Ukrajinci dobro razumeju šta se dešava u Belorusiji i zašto ne možemo da se vratimo kući“, kažu volonteri. „To razumeju i bake i deca.“
Deca donose crteže — sa srcima, zastavama i natpisima „Hvala“. Za volontere je to jedan od najdirljivijih delova njihovog rada.
Za same Beloruse volonterski rad postao je način da se u prisilnoj emigraciji ne osećaju suvišnima. „Razumeš da možeš biti koristan“, kaže volonterka. „Da nisi ovde uzalud.“
Tačka topline ostaje mesto gde se može ugrejati, napuniti telefon i biti barem nekoliko minuta na sigurnom. Volonteri nameravaju da nastave sa radom.
„Ukrajina je za nas blizak narod“, poručuju. „U ovakvom trenutku ne možeš stajati po strani. Ako danas ne pomogneš, sutra nesreća može pokucati i na tvoja vrata.“
